Grad Anđela….
Noć.
Tamna i očajna.
Na beskonačnoj nesigurnosti
ona još stoji.
Živi zato jer mora
bez razloga bez pravila.
Svaki dan je isti a opet po nečemu drugačiji.
Njen život je smisao u
besmislu.
Smisao stvarnosti
svaki put vidi u očima
ovog ogromnog sveta.
Šta je ona za njega mala i sićušna tačkica.
Koja od sebe beži i dok čeka, strepi.
Kao da je svaki dan i poslednji.
Ne zna šta će biti sutra ali ima pogled široke stvarnosti.
I dodiri su reči.
Ali njeno srce kutija bez dna
Zaključana stoji sa razbacanim uspomenama.
Pala je ali se sastavlja.
Piše i rimuje svaki proživljeni dan i svaku neprospavanu noć iščekuje.
Hoda po gradu nakvašenim ljubomorom i mržnjom.
Na platnu svojih dela ona budi iskrene ljude i osećanja.
Njen život je neshvaćen
Njena mladost teče u vremenu koje nestaje…
Nastala je tama spustilo se sunce , u pogledu neme suze govore.
Duša spava u novonastalim sećanjima.
Nezaštićena ona je poput anđela u gradu bez svetla.
Anđeo koji hoda zemljom u gradu izgubjenih duša
Traži sreću u očajanju da će sresti anđela drugog reda.
Nestali su anđeli koji su se voleli. Jedino još ona hoda zemljom da svoju u nekom kutku ovog svemira pronađe.
Izgubljeni se uvek vrate na početak puta.
A ona na mesto gde je za ljubav saznala, u gradu anđela…
Fotografija preuzeta sa: www.pinterest.com
Kutija ljubavi 