Priča – Helena Himel

Rekao je da sa njim neću doživeti priču. Prećutala sam mu. Da je priča sve ono što ostaje od nas. I da je nikad ne pročitam do kraja. Jer boli. Da ja zapravo priče i ne volim. Da volim njega.

Nikad mu nisam rekla da volim kako se budi, i kradom ostavlja ljubav na polici s knjigama. Na mojim dlanovima. I u osmehu. Koji ga svaki put ućutka. Da ga je lako voleti. Jer ume da čeka. I zadrži pogled na mojima prstima. U igri s orhidejom. Volim što ćuti, dogod njen miris ne dospe do najsitnijih pora na koži. Onda ga pogledam u oči. I vidim, bol. Jer postajemo priča.

 

Fotografija preuzeta sa: Favim.com

Заборавио сам љубав једну – Милан Љ. Обреновић

Мисли ми прогања једна жена,
а слике избледеле у глави.
Не сећам се ни њеног имена,
само знам да је било љубави.

Не знам како беше очешљана,
а знам да сам јој мрсио косу.
Не сећам се укуса усана
са којих сам пио медну росу.

Не сећам се више очију тих,
какве су им боје биле зене,
али знам да сам гледао у њих
 и да су оне гледале мене.

Не сећам се ни њене улице,
број телефона сам изгубио.
Више и не памтим њено лице,
а знам да сам га некад љубио.

Можда смо сањали лепе снове,
можда је то била љубав права.
Посветићу јој стихове ове
да је сачувам од заборава.

 Фотографија преузета са : www.pinterest.com

 

 

D.D. – Marijana Bovan

Opijeno Sunce, strovalilo se u oblake, od kamelija rascvalih po tvom vratu. Rudi pijan krug Sunca, pa grmi i gunđa nadaleko, dok se topi na ivici sveta.

Treptaj, ka zvezdama.

Po treptaj, ka tami teških uzdaha.

Tišina iznad neba dok ne zapuca u peći žar. I raspukne se poput kokica, raširi u vatru. Plamteći, liže čelične okove, oko nje su cigle, cne od prstiju pepela.

Drhtaj, kao reči ispunjene čežnjom.

Po drhtaj, kao dah ispunjen željom.

Po belini padaju kapi, spuštaju se niz planine i uvale marame, taj sok od jabuke zariven u zube. Skotrljala se bačena, u ćošak gde paukovi pletu snove.

 

Foto: http://www.pinterest.com

 

Bezimena pesma – Daniela Krivošija

Na sitne komadiće duša se kida.
Bol se prožima kroz telo,
i lažni osmeh se polako skida.
Gubim te.
Nisam te ni dotakla,
A već si moje duše bol.
Ti, miris tvog parfema,
Osmeh kakav anđeo nema.
Nisam te poljubila,
Ne kako treba.
Ne onako, da poletiš do neba.
Ni zagrljaj čestit,
Ni do toga nismo stigli.
A već smo
od onog što nije,
A što je moglo,
ruke digli.
Slatkoća tvoga glasa,
Kada kažeš ime moje,
Ili druge reči, bilo koje,
Lepi se za mene
Kao med.
Osećanja nisu opipljiva,
Ali ja mogu da ih opipam,
Dodirnem ih dodirom kože tvoje.
I zaista,
Osećanja se ne vide.
Ali ja ih vidim,
u tvojim očima,
I ne čuju se
ali ja ih čujem ,
U tvojim rečima.
I pamtim.
Svaki pogled,
Uzdah,
Osmeh.

Foto: http://www.pinterest.com

Pamtim sve.
I čuvam,
U jednoj maloj fioci,
U mome srcu.
Čuvam,
Sve do vremena
kada će prsti
ponovo isprepletani
Da se spoje.
I kada neće biti
Tebe i mene,
Neće biti nas dvoje.
Bićemo mi.

Sreća – Marijana Daničić

Sreća je igračka skupa,
koja se kupiti ne može,
ali se svako trudi,
da je ima koliko može.

Sreću život ume da pruži,
ali onome ko je zasluži.
Onaj koji daje više nego što uzima,
taj će sigurno sreće da ima.

Nju čine male stvari, životne sitnice,
graja dece, pevanje ptice…
Srećan je onaj ko ima malo, a i to hoće da ti da,
Šta je prava sreća, takav čovek zna.

Samo veliki ljudi,
sreću umeju dati,
ne tražeći , da im se uzvrati!

Foto: http://www.pinterest.com

Makedonski pesnik Filip Dimkoski gostuje u Novom Sadu

Mladi makedonski pesnik Filip Dimkoski učestvovaće na dvadeset i trećem Međunarodnom književnom salonu u Novom Sadu koji se održava od 6-og do 12-og marta.
Pesnik će nastupiti na osmom Evropskom poetskom FB festivalu koji organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, a postaće i član – „državjanin“ Pesničke republike.
Planirana je i sajamska promocija njegove knjige „Duga iskona“ koja je objavljena prošle godine. Knjiga je bila predstavljena u Novom Sadu, Nišu i Beogradu.

U okviru ove posete, zbog interesovanja, Filip Dimkoski će ponovo održati susret sa đacima u OŠ „Veljko Vlahović“ u Novom Sadu.