KOMPAS ZA LJUBAV
***
Čudne li je čovjek sudbine, poklanja srce potpunom neznancu. Baš kao i ja, luda glava.
Učinih prvi korak prema tebi tako što svoje srce potpisa tvojim imenom. Danima te promatram na ulici; lijepu i samouvjerenu. Šta li se krije u tvojim mislima? Koga snivaš i kome se nadaš? Ponekad te vidim zamišljenu, pa se pitam mogu li ja ikad biti razlog tvoje zabrinutosti?
– Ne, ne mogu, to sam shvatio prekasno. Nisam ti drag. Učinio sam pravu stvar i u svemir označio svoj osmijeh tvojim imenom. Davno si ti mene svezala, svojim nevinim očima.
Koga si vidjela u meni tog dana, kome si se nadala? Ne ja nisam on, na moju žalost…
Ko te je poslao da mi ukradeš ovaj mir? I ovaj kompas ljubavi uporno svoju strelicu upire prema tebi, čudo moje. Ali griješi, znam, načinjen je od ljubavi prema tebi, od samih zabluda o nama.
Ti ni ne znaš za mene, a već si mi zabranjena. Ti vilo i u isti tren čarobnice, ne bacaj svoje čini ljepote po drugima. Ne kradi od njih ljubav, ne kvari ih. Čarobnice što drugima noći i dane bojiš crvenom bojom, ne radi to. Zar ne znaš da će jednom u njima boja izblijediti i ostat će samo olupine i crnilo. Čudo moje, pazi koga sanjaš i kome kradeš snove. Pazi, kome kucaš na vrata kada ponoć pozvoni. Pazi, jer ćeš njihove kompase za ljubav ostavljati u kvaru. Ali snaći ćeš se ti. Kako i ne bi sa toliko ljubavi?
Kutija ljubavi 